Majka pita svog trogodišnjaka: „Da li si ti prosuo mleko?“
Trogodišnjak odgovara:“Ne.“
Zašto? Deca u uzrastu izmedju druge i četvrte godine koriste laži da bi izbegla kažnjavanje. Mnogi stručnjaci ovo izbegavanje kazne i ne smatraju za laž i ističu da je to sasvim normalan deo odrastanja. Oko četvrte godine laži se koriste sa mnogo više entuzijazma i veštine. Deca često koriste laž kako bi uspeli da uvežbaju svoje novootkrivene moći, vide reakcije ljudi oko sebe i da procene šta kod koga može da prodje. Ova pojava počinje da se gasi sa polaskom u prvi razred osnovne škole, kada dete dobija povratne informacije o svojoj laži iz sredine. Tek tada ono počinje da shvata da korišćenjem laži drugari i učitelj gube poverenje u njega. Ukoliko dete i nakon što krene u školu nastavi da laže uporno, to može biti znak nesigurnosti i može prerasti u veći problem.
Kako naučiti dete da ne laže
Mnogi roditelji nа laž uglavnom reaguju grdnjom, vikom i pretnjama, dok drugi popuštaju u nadi da ćе se problem sam оd sebе rešiti. Ni jedan od ovih načina nije ispravan.
Roditelji imaju odgovornost da kod dece stvore naviku da govore istinu. Od najranijih dana roditelji pružaju bezgraničnu ljubav i grade sigurno okruženje za svoje dete. Utočište u kome se deca osećaju zaštićeno treba da bude sagradjeno na osnovama obostranog poverenja i poštovanja. Pored ovoga deci je potrebno da nauče pravila ponašanja u svetu u kome žive. Zdravim autoritetom i jasno postavljenim pravilima uz poštovanje ličnosti stvara se osnova za pravilan razvoj deteta. Rast u sigurnom porodičnom okruženju i sa jasno utvrdjenim pravilima ponašanja predstavlja stub za stvaranje kvalitetnih medjuljudskih odnosa bez potrebe za lažima.
Nekoliko saveta (ili podsećanja) za život bez laži:
Budite model za ponašanje koje očekujete od deteta. Iako se ovo podrazumeva, kada se dublje zamislite shvatićete da nije lako. Deca kao mali sundjeri upijaju i najsitnije verbalne i neverbalne znake kojih niste ni svesni u svom ponašanju, pa tako i laži koje izgovorite ili ne. Prisetite se samo koliko ste puta pokazali suprugu da ne želite da razgovarate telefonom sa nekom osobom i odmahivali mu da „niste tu“. Ukoliko je dete to videlo veoma brzo će shvatiti da ne govorite istinu i smatraće da je i njemu to dozvoljeno. Ponašanje koje želite da dete kopira potrebno je i sami da manifestujete, što nije ni malo lak zadatak.
Kada se susretnete sa lažima deteta smireno pristupite rešavanju problema. Bez osudjivanja razgovarajte sa detetom o njegovom ponašanju i pokušajte da razumete zašto je lagalo. Setite se da deca često lažu ne samo da bi izbegla kaznu, već da bi izbegla bes.
Dozvolite da dete snosi posledice za svoje ponašanje. Kroz razgovor sa detetom istaknite posledice njegovog ponašanja i primenite ih npr. ukoliko je namerno razbilo prozor komšiji u susednoj zgradi potrebno je da se izvini i ponudi da od džeparca plati popravku (možda će ga malo duže otplaćivati, ali je bitno da uvidi da je odgovoran za svoje ponašanje).
Dugoročno gledano, najveći efekat ima da roditelj razume šta dete pokušava da postigne lažima. Nekada želi malo više pažnje, nekada mu je dosadno i želi da se zabavi ili oponaša ono što drugari rade. Posmatranjem i razgovorom najbolje ćete razumeti pozadinu laži.
Na roditeljima je da nauče svoje dete od malena da ne treba da pribegavaju lažima da bi se zaštitili od kazne ili istakli u društvu. Deca koja žive u zdravom porodičnom okruženje, zaštićena i sigurna, imaju poverenje u svoje roditelje i nemaju potrebu da pribegavaju lažima.
Izazovi roditeljstva 