Kako sam osramotila svoje dete ili ispovest jedne dobronamerne roditeljke

kako sam osramotila svoje dete
Roditelj je po prirodi stvoren da vodi računa o svom potomku, da ga mazi, pazi i brine o njemu na sve načine i svim raspoloživim snagama (kod životinja je tako, nadam se da je i kod ljudi isto). Roditelja možete raspoznati u masi prolaznika po sigurnim znacima: manji ili veći podočnjaci, umrljana majica (tik pred izlazak, tako da nije ni primetio) i raskosanoj frizuri. Znam, teško ih je razlikovati od ljudi ulice. Nemerljivo je lakše izdvojiti roditelja kada ih vidite sa decom, nego bez njih.
Jedan od gorenavedenih primeraka, roditelj tj.roditeljka našla se u situaciji da svojim ponašanjem osramoti rodjeno dete. Situacija je bila sledeća:
U igraonici se odigravao rodjendan šestogodišnje drugarice iz vrtića na kojem je bila ćerka dobronamerne roditeljke čiju ispovest trenutno čitate. S obzirom na uzrast i praksu roditelja da veću decu ostavljaju u rodjendaonici bez pratnje, tako je postupila i roditeljka, da bi po završetku rodjusa došla po svoje dete. Medjutim, nesporazumom se navedeni dogadjaj nije završio u 9 časova uveče, kako je pisalo na pozivnici, nego je njegovo trajanje trebalo da skonča (od umora, kao i većina roditelja male dece) u 21:30, što roditeljka nije smatrala prihvatljivim. Uz najavu je detetu stavljeno do znanja da će njeno učestvovanje na drugaricinom rodjusu biti završeno ranije (naravno, posle torte, jer je božemoj normalno da deca jedu tortu u 9 uveče?!). Ne odstupajući od dogovora roditeljka je prišla svom detetu koje je u prvi mah iznenadjeno, a zatim očajno postidjeno počelo da plače. Scena se završila uz kratak pozdrav i odlazak sa žurke.
Pomešana osećanja o naizgled manjevažnom dogadjaju uzburkala su roditeljku. Dobra namera, pravovremeno postupanje, uvažavanje detetove ličnosti, a ispade vaspitni fijasko. Svesna toga da ovaj dogadja neće trajno oštetiti njeno dete roditeljka preispituje sebe i činjenice šta je mogla bolje da uradi:
– da proveri da li rodjus traje do toliko sati koliko piše na pozivnici (informacija za sve roditelje „piši kao što čitaš, čitaj kao što je napisano“, ne može jednostavnije);
– da ne pusti dete na rodjendan koji traje do pola 10 (prisustvo do kraja rodjusa podrazumeva da dete legne u krevet nešto posle 10 uveče, što za ovog odgovornog roditelja nije opcija, osim za 31. Decembar);
– da dozvoli detetu prisustvo do kraja rodjusa, pa da „pregura“ sutrašnji dan (jer se njeno dete budi svaki dan u isto vreme, bez obzira kada je zaspalo, pa se pojava „umornih“ ispada podrazumeva, a popodnevno spavanje, prema mišljenju deteta, ne dolazi u obzir).
Kako je proces samoispitivanja prošao i roditeljka razgovarala sa svojim detetom kao sa zrelom predškolskom osobom, tako su iz svega ostala iskustva iz kojih smo nešto naučili. Kao pouku ovog dana izvlačim: da su iskren razgovor, iskazana ljubav i medjusobno poštovanje nezamenljiva vaspitna sredstva koja mogu da se primene u svakoj situaciji. Stoga: živela naša deca i roditelji te dece!