Ove nedelje zaokružili smo serijal radionica „Dete i veštine budućnosti“ uz pozitivne utiske učesnika koji kao najvažniji značaj ističu kako su prikupili iskustvo koje mogu da integrišu u praktičnom životu. Na susretima bavili smo se krupnim temama koje se tiču budućnosti deteta i roditelja, uloga koje imaju obe strane i o tome kako deca/mladi provode slobodno vreme. Povezali smo primere iz života sa teorijom, upoznali se sa razvojnim promena i njihovim značajem za razvoj dece i mladih, potrebama dece i roditelja i tome kako jedni utiču na druge.
Teme koje se tiču odnosa dece i roditelja su takve da same po sebi pokreću emocije. Već samo razmišljanje o tome kakvo je moje dete, kakve osobine ime, koje od njih mi smetaju, a na koje sam ponosan/na, vodilo je tome da se roditelji duboko zamisle. Detaljno zagledanje slike deteta otkrilo je duboka i zakopana osećanja. Roditelji su se suočili sa davno zaboravljenim emocijama, odnosima kojih ne žele da se sećaju i lica zbog kojih zaplaču samo kada su sami i sigurni da ih niko ne gleda. Većina roditelja se trudi da kontroliše emocije, pogotovo one burne, kao što su bes i tuga, i time guše njihovo ispoljavanje. Emocije same po sebi ne nestaju, već samo dobijaju okove koji ih drže zatvorenim do odredjenog trenutka. Naše učesnice bile su slobodne da se u sigurnom okruženju otvore, ispolje i oslobode nagomilanog teret. Jedne drugima su bili oslonac, delili iskustva i životne mudrosti i bili otvoreni za prihvatanje novih ideja za promenu.
Brige u vezi budućnosti dece, svoje budućnosti i značaja koji budućnost nosi, povezale su učesnice na više nivoa. Na jednom nivou su se bavile decom i time kako ih izvesti na pravi put u vreme promena i neizvesnosti. Izdvojile su teme na kojima bi želele da rade i definisale komunikaciju, emocije i osamostaljivanje dece u procesu učenja kao najznačajnije. Drugi nivo se odnosio na same roditelje, njihove strahove, nade, brige, tuge i sreće. Roditelji su se bavili sobom, kako bi pomogli svojoj deci, radili su na sebi, kako bi iskusili promenu. Na višem nivou povezala ih je i spremnost da saslušaju, razumeju jedni druge i budu im podrška. Pored toga što su došli zainteresovani za istu temu, učesnice su pokazali duboko razumevanje za različita životna iskustva, delile su svoja osećanja i bile spremne da prihvate tudja. Evaluirajući celokupno iskustvo navele su značaj oslobadjajućeg, rasterećujućeg i osnažujućeg efekta koji je rad imao na njih.
Kao najznačajna tema iskristalisali su se brige i strahovi vezani za budućnost dece, roditelja, njihove odnose i neizvesnost, a najveći medju njima bili su oni koji su nerazumljivi, ne zna se odakle, od kada i za šta su vezani. Stoga je naš put bio da ih otkrijemo, razjasnimo i prihvatimo njihovo postojanje, kako bismo sebi dozvolili da otpustimo ono što nas opterećuje i prigrlimo mogućnost i neizvesnost koju budućnost nosi.
Kao light-motiv ovih susreta prisetili smo se krilatice Abrahama Linkolna “Najbolji način da se predvidi budućnost jeste da je sami stvorimo” i sa novim idejama i osnaženi krenuli u sutrašnjicu.
Izazovi roditeljstva 