Velika sam, velika

lets do this

Posle nekoliko dana mišicinog insistiranja da sama ode u pekaru, došao je i taj dan. Više je bilo jutro, nespremna majka (ja sam od onih koji se probude tek posle prve jutarnje kafe) i pitanje iz zasede:

„Znači, mogu da idem po hleb?“

Pa?! Nema sada „ček’ da razmislim“, „dogovorićemo se“, „videćemo“…

„Ajde idi.“

Spremi se dete, uzme novac, pozdravi se i ode. U momentu sam se probudila i shvatila: ONA JE PORASLAAAA! Šta ću sad? Stanem na stepenice i brojim svaki sprat kojim je prošla i osluškujem da li će sresti komšije, da li će se raspičati ili nastaviti svojim putem, da li će biti kao neposlušna Maša koja je zalutala u šumu i koju je zarobio medved (ruska narodna bajka „Maša i medved“) ili će ići svojim putem. Shvatim da mi u glavi zuji hrpa gluposti u smislu naše narodne „Ne d’o ti Bog što ti majka želi!“, pa odlučih da se rešim gluposti. Šta uradim dalje? Sasvim logične stvari koje bi svaka prosečna majka uradila (bar mislim :/): počnem da sklanjam kuhinju, zalivam cveće, slažem veš, pa se malo vrtim oko svoje ose, pa vidim da ima prašine na polici i obrišem je. Kad ubrzo čujem tabananje malih stopica i kucanje na vrata.

„Donela sam hleb!“, zabljesnu me najponosniji osmeh mog deteta i shvatim da je i meni i njoj trebalo da se dogodi ovaj odlazak u pekaru baš danas, baš ovog jutra i baš sa tim detinjim pitanjem: „Znači, mogu da idem po hleb?“

Advertisements