Kako Novembar pregazi svoju polovinu tako mene krene da hvata praznično raspoloženje. Šišarke, kestenje, šljokice počnu da skaču po kući, a šareni papiri da oblikuju najlepše lampione, trake, ukrase za jelku. Ne mogu da odolim tome da mi iščekivanje Nove i Deda Mraza bude najlepši period godine i trudim se da mi praznično raspoloženje traje što duže (što se mene tiče mogla bih sa pripremama početi već u septembru, iovako svako godine pomeram za koji dan ranije). Rekla bih da to ima veze sa mojoj prvom porodicom u kojoj je majka odlučivala kada u kuću ulazi Novogodišnji duh. Kako moja majka, držeći do tradicije, nije dozvoljavala da se Novogodišnja jelka ukrašava pre krsne slave, tako sam, u periodu detinjstva, bila primorana da sa pripremama započnem tek 20. decembra. U sadašnjoj maloj porodici tradiciju sam izmenila i jedva dočekala da se sa pripremama za praznike u našem domu počne čim se u prodavnici pojave prvi novogodišnji ukrasi.
Da ne bi bilo zabune želim samo da naglasim da se ukrašavanje kuće u našoj porodici odvija po DIY principu, iliti uradi sam i reciklažom raznoraznih materijala. Razlog za pravljenje ukrasa leži u mojoj kreativnoj strani koja u to hladno doba posebno dodje do izražaja, ali i u tome što uživam u svakom trenutku provedenom sa decom dok vredno stvaraju savršene kreacije koje na najlepši način oslikavaju njihovo detinjstvo i ostanu najvrednija uspomena sačuvana od zaborava.
No i pored toga što su gorenavedeni razumni, zreli za svoj uzrast i shvataju (relativno) vrednost novca, oni su deca koja žele poklone od Deda Mraza jer su cele godine bila dobra. Stoga se s teškom mukom u ovom periodu godine počnem boriti sa ogromnim pitanjem: kako umereno pokloniti deci za Novu godinu?
Šta ustvari znači umereno? Dovoljno, a ne previše. Ma, da! Kako bi to praktično izgledalo, da Vam pravo kažem, nemam poj’ma. Devojčica želi sve što se može nabaviti iz Zaledjenog kraljevstva, od garderobe, preko obuće, torbi, pribora za pisanje, igračaka i igara sa simbolom iz istoimenog crtaća. Veoma skromno i poprilično opsesivna začaranost Anom i Elzom. Sa dečakom bi trebalo da je lakše, kupim autić i rešena stvar. A ne, ne, ne… I on ima posebne želje: autić koji menja boju, Munju Mekvina, stazu što se vrti, pa stazu koja ide ravno, garažu, naravno,(gde će da ga parkira), pa Minionse, transformerse, dinosauruse. E, pa dinosauruse već ima! Stoje mu u drugoj fioci u njegovoj sobi, ali je, očigledno, ne otvara, pa je malo zaboravio na njih. Sveopšte gledano, to i nije tako loša stvar, mogu da uzmem zaboravljene igračke, pa da mu pripremim za poklon. Živo me zanima da li bi se setio!
A šta ću sa devojčicom? Ona bi i „Čoveče ne ljuti“ sa Anom i Elzom. E, pa ne može! Čoveče ne ljuti se je Čoveče ne ljuti se! Tabla za Iks-oks, za Potapanje brodova, tabla koja ti postavlja pitanja i pišti/svetli kada daš odgovor. Što je dosta, dosta je! Dobiće svesku i olovku da crta Iks-oks i Potapanje brodova do mile volje, i još da joj ostane mesta da sa drugarima/drugaricama igra Zanimljive geografije dok im ne dosadi. Čini mi se da su današnja deca zaboravila da se oduševljavaju običnim stvarima i da ih je malo potrebno podsetiti na to, a što se poklona tiče moraću još malo da razmislim. Ne bi baš bilo uredu da Deda Mraz donese samo sveske i olovke, možda još nešto doda pride, ali da ne pretera.
Izazovi roditeljstva 