Ja sam Ona čije dete svaki dan plače u vrtiću

ja sam Ona majka
Ja sam Ona majka čije dete odbija da ide u vrtić i plačom uznemirava drugu decu, roditelje druge dece i koga već ne. Ona koju druge majke gledaju sa sažaljenjem što prolazim kroz taj period, što već znaju da će to da traje, što je i njima neprijatno zbog plača mog deteta, pa okreću glave praveći se da ne vide i ne čuju. Ona koju pojedine majke uzimaju za primer lošeg roditelja koji ne zna da prepozna osećanja svog deteta, ne zna da komunicira sa njim i uspostavi pravila ponašanja. Ona čije dete drugi roditelji uzimaju za primer kako se ne treba ponašati u vrtiću, pa svom detetu govore bez imalo ustezanja i tolerancije: „Vidiš kako se ponašaju bebe (upirući prstom u moje beskrajno tužno dete), a ti više nisi beba. Ti si veliki dečak, jel da? Ti više nećeš plakati, tako smo se dogovorili, jel tako?“ Ja sam Ona majka koja se svakodnevno suočava sa naletom emocija sopstvenog deteta, sa osudom odraslih, a najviše sa svakodnevnim samoprocenjivanjem koje počinje pitanjem: Šta da promenim u svom ponašanju kako bi moje dete lakše prihvatilo odvajanje i ostanak u vrtiću?

Ovo nije priča o prilagodjavanju u prvoj godini vrtića, ovo je priča koja se dogadja tokom treće godine boravka u vrtiću. Prve dve godine su sa smenom odbijanja i prihvatanja prošle sasvim očekivano. Ova školska godina ili približnije ova kalendarska godina vratila je prilagodjavanje na sam početak sa jednom ogromnom razlikom, da je dete sada svesnije toga šta želi, ne snebiva se da isproba sve načine da ostvari svoje želje, zrelije je, a zbunjenije svojim razvojnim promenama. Kao osoba koja je stručno obrazovana (ima teorijska i praktična znanja, osnovna i proširena, doedukovana iz različitih oblasti), koja radi sa drugom decom i uspešno rešava njihove izazove uzrokovane razvojnim promenama, sigurna sam, što rezultati potvrdjuju, u svoje stručno znanje i praksu. Kao majka čije dete ima problem odvajanja, totalno sam poražena.

Saveti i ideje koje sam pronašla u stručnim knjigama i ljudi koje cenim nisu doveli do promene. Od deteta dobijam samo informaciju da želi da se igramo autićima i da po ceo dan bude u kući. Kada mu uslišim želju da možemo ceo dan da budemo u kući i da se igramo, posle nekog vremena mu, naravno, dosadi i želi da izadje na igralište, da se igra sa sestrom, da idemo negde… Da moja zbunjenost bude veća moje dete samo ujutru otplače 10-ak minuta (on kaže „Otplačem samo jednu turu!“), dok se ostatak dana odlično uklapa u sve aktivnosti i dobro funkcioniše sa drugarima.

U ovakvoj situaciji ostaje mi da nastavim potragu, oprobam neke nove metode i saslušam svoje dete iz drugog ili drugačijeg ugla. Ipak, ja sam Ona majka koja ne odustaje!

P.S. Tekst je pisan isključivo u cilju otvaranja duše i u nadi da će mi sinuti nova ideja kada svoj izazov stavim crno na belo.