Vaspitačica je pomagala jednom mališanu da navuče svoje čizmice. Dečak je zapomagao:
– “Vaspitačice, pomozite!”
I tako su oboje vukli, gurali, ali nikako nisu mogli da navuku te čizmice.
A kad im je to na kraju uspelo, oboje su zadihani seli na klupicu, dečko je pogledao svoje čizmice i rekao:
– “Vaspitačice, mi smo čizmice obuli naopako!”
Vaspitačica je pogledala i ustanovila da je maliča u pravu.
Smireno je ustala, s manjim naporom skinula čizmice, i onda su opet vukli i gurali, ali ovaj put na ispravne noge. Onda je dečko opet pogledao svoje čizmice i rekao:
– “Ali ovo nisu moje čizmice!”
Vaspitačica se ugrizla za jezik da ne bi vrisnula.
– “I to nisi znao ranije?”
I opet je vukla čizmice dole s nogu.
– “To nisu moje čizmice, to su čizmice moga brata i mama mi ponekad daje da ih nosim!”
Vaspitačica više nije znala da li da se smeje ili da plače i opet je pomogla dečaku da udje u čizmice.
I kada mu je nakon silnog napora pomogla da obuče i kaputić, upitala ga je:
– “A gde su ti rukavice?”
A mališan je odgovorio:
– “Nagurao sam ih u čizmice!”
Izazovi roditeljstva 